Većina modernih računarskih sistema interno koristi UTC (Coordinated Universal Time) i prevodi u lokalno vreme samo na prikazu ili interfejsu. Međutim, prelazi između letnjeg i zimskog vremena zahtevaju ažuriranje tz baza (zoneinfo / IANA) kako bi se pravilno interpretiralo lokalno vreme. Ako taj podatak nije ažuriran, ili sistem nije pripremljen, može doći do duplih događaja, „nestalih“ sati, problema sa rokovima, grešaka u rasporedima cron jobova i sl.
Na primer, pri promeni sata unazad (kada se sat vraća) može doći do ponavljanja jednog sata — što može zbuniti raspoređene zadatke: da li se zadatak izvršava dva puta ili jednom? Ovakve situacije zahtevaju specijalno rukovanje u softverskim sistemima.
Takođe, prilikom prelaska na letnje vreme, sistemima može „nedostajati” jedan sat, pa zadaci zakazani u tom satu neće biti izvršeni ako se ne predvide izuzeci. Kod sistema za finansije, evidenciju, logove, IoT uređaja i distribuirane servise, precizno rukovanje s vremenom je ključno, a nenadane promene mogu prouzrokovati greške, neusaglašenosti i nepredviđene bugove.
Još jedan digitalni aspekt je uticaj na analitiku i metrike: period nakon promene sata može dati anomalije u obrascima aktivnosti korisnika, zahteva oprez pri interpretaciji podataka (na primer, pad angažmana korisnika može delimično biti artefakt neusklađenosti vremena). Takođe, sigurnosna rešenja zavise od vremenskih pečata (timestamp), a neusklađenost može poremetiti validnost digitalnih potpisa, vremenskih brava ili autentikacije.
S druge strane, tehnološki svet nudi i rešenja: korišćenje vremenskih standarda (UTC), robusne biblioteke za rad sa vremenskim zonama, automatizovano obnavljanje tz baza, testiranje prelaznih perioda, nadzor grešaka nakon promene vremena, pa čak i razmišljanje o ukidanju promena sata u softverskom dizajnu, da sistemi budu stabilni bez obzira na promene. U tom smislu, neki digitalni „časovnici“ već rade prema stalnom vremenu (bez prelaska) kako bi izbegli rizike.
Zaključno, satne promene predstavljaju ne samo društveni ritual, već praktičan izazov za digitalne sisteme i softversku arhitekturu. U eri kada su tačnost i sinhronizacija kritični, tehnologija mora biti spremna da se izbori sa ovim diskretnim, ali značajnim „skokovima“ vremena.
